МЕСТО НА КОJEM СЕ МЕДАЉЕ НЕ БРОЈЕ

DNEVNI LIST POLITIKA 22/12/2013                                                                                                                                 DRUŠTVO

Mesto na kojem se medalje ne broje
O Regionalnom centru za talente se ne zna mnogo, država se ne utrkuje sa davanjem para, a novinari retko dolaze da vide mesto koje je glavni krivac što se ime Srbije čuje na međunarodnim đačkim takmičenjima

Regionalni centar za talente: ovde nije cilj ocena, radimo ono što volimo i niko nas ne naziva štreberima (Foto S. Gucijan)

img_2250

Đorđe Ogrizović je prvi razred Treće beogradske gimnazije. Takmiči se od petog razreda i ima više od 40 nagrada i medalja iz istorije, geografije, srpskog i italijanskog jezika, šaha, crtanja, matematike, fizike. Drži ih u fiokama, jer kako kaže, zauzele bi sigurno dva zida.

Ove godine predstavljao je Srbiju na Dečjoj ligi naroda, koja je pod pokroviteljstvom OEBS-a održana u Ukrajini i naravno doneo nagrade u konkurenciji 2.500 vršnjaka iz celog sveta.
Stefan Crnojević rešava zadatke iz skriptografije, onako iz zabave. Samouk je, a na međunarodnom takmičenju u Holandiji kao osnovac je osvojio zlatnu medalju u konkurenciji učenika završnih razreda srednjih škola. Nikolina Marković svira klavir, obožava srpski jezik, ali se takmiči i iz matematike. Nagrade je prestala da broji.
Oni su deo oko 13.000 najtalentovanijih osnovaca koliko ih je od 2006. godine testirano za mesto u Regionalnom centru za talente „Beograd 2”.
Buduće naučne zvezde otkrivaju nastavnici i školski psiholozi, mogu da ih predlože i roditelji ako ih ne nominuje škola, a testiranje se obavlja na početku svake školske godine. „Beograd 2” je jedan od 14 centara koliko ih ima u Srbiji, osnovan kao „ustanova od posebnog značaja” na Svetog Savu 2000. godine. Svakog vikenda, ovde oko 900 najtalentovanijih đaka rešava misterije iz čak 14 naučnih disciplina, od jezika i informatike do psihologije i fotografije.
Budući naučnici ovde uče i ono što se ne predaje na fakultetima – pisanje prvih seminarskih i naučnoistraživačkih radova, koje potpisuju profesori, doktori nauka koji su im mentori. Neki od ovih talentovanih klinaca već imaju i svoje patente, za koje nažalost niko nije zainteresovan i koje ćemo verovatno kupiti za velike pare kada ih jednom skupo prodaju nekoj zapadnoj zemlji.
O njima se ne zna mnogo, država se ne utrkuje sa davanjem para, a novinari iako zabeleže po neku medalju, retko dolaze da vide mesto koje je glavni „krivac” što se ime Srbije čuje na najvećim naučnim takmičenjima…
– Naši đaci se sa takmičenja nikada ne vraćaju bez medalja, a najveći problem je što briga o talentima nije institucionalno rešena. Iako smo zvanično na budžetu Ministarstva prosvete i grada Beograda, đaci se ipak snalaze kako znaju i umeju, a putovanja im najčešće finansiraju roditelji. Evo, sada su njih petoro bili na takmičenju na Baliju, četvoro se vratilo s medaljama, a samo jedna karta je koštala hiljadu evra – priča Nikola Srzentić, jedan od dvoje zaposlenih u ovom centru.
On nije klasičan direktor – kada je potrebno, nije problem ni da se uhvati metle ili četke za krečenje. U kancelariju čika Nikole, kako ga zovu deca, ulazi se bez kucanja, u šta smo se uverili prekidani svaki čas rafalnim pitanjima đaka i roditelja, ali i neprekidnom zvonjavom telefona. Odavde se poslednjih godina praktično koordinira rad svih centara u Srbiji.
– Veliki je problem kada se putuje u drugi grad na takmičenja, to važi za sve đake, ne samo iz Beograda, jer je prenoćište veliki trošak koji ne plaća država, pa su takmičari prinuđeni da ustaju rano, u četiri, pet, klackaju se autobusom nekoliko sati i onda tako umorni rade vrlo zahtevne zadatke i još osvoje nagradu. Ja na sreću imam podršku roditelja, pa odlazimo dan ranije, kako bi bio odmoran za takmičenje – priča Đorđe sa kakvim se problemima suočavaju talenti o kojima retko ko misli.
Nikolina Marković iz Lazarevca ovde je prvi put došla sa 12 godina.
– Sada sam prvi razred gimnazije. Prvo sam išla na srpski, a posle sam se prebacila na matematiku. Svirala sam klavir, a sad idem na solo pevanje. Ovde je sve drugačije, za razliku od škole ovde nije cilj ocena, niko nas ne naziva štreberima i svi su opušteni – kaže Nikolina.
– Ovde radimo ono što volimo, a u školi ono što se mora – nadovezuje se Đorđe, dok čika Nikola komentariše – „Ja vam kažem da su ova deca pametnija od nas.”
Talenti imaju i svoj časopis istog imena, sami ga uređuju, isto kao što su sami okrečili prostorije centra kako bi uštedeli svaki dinar. Sve učionice su pune, čak i hodnici, vrata se neprekidno otvaraju. Na zidovima okrečenim u drečavo zeleno panoi, posteri, zadaci, fotografije. Ovo je njihov prostor, tako da bez problema dobijaju ključeve prostorija ako su im potrebni, za recimo – žurku.
– Još je Platon prvi spomenuo talentovanu decu, a mi u Srbiji danas nemamo instituciju koja se bavi nadarenom decom ispod petog razreda. Mi smo spustili starosnu granicu i sada nam ovde dolaze i učenici petog i šestog razreda, ali potrebno je spustiti se i među najmlađe razrede i to je nešto na čemu ćemo raditi u budućnosti – priča nam Srzentić.
Pitamo ga šta je najteže?
– Pisanje karakteristika za odlazak u inostranstvo. Najviše bih voleo da ih zadržimo ovde, ali ostajem bez argumenata kada dobiju fantastičnu ponudu za školovanje – odgovara.
Većina dece koja su jednom otvorila vrata Centra za talente, ostaje vezana za ovo mesto, a čika Nikoli je puno srce kada se oni vrate kao predavači, iako su u međuvremenu postali asistenti na fakultetima.
Mnogi su upravo u ovim klupama i kroz druženje s drugom decom, odlučili šta će biti kada porastu, pa je tako u poslednje dve godine čak petoro đaka elektrotehničkih škola na kraju upisalo – književnost.
Sandra Gucijan
objavljeno: 22/12/2013